Kako sam postao okupator

Dedek moj, živio je u malom brdovitom zagorskom selu. Vodu su nosili u škafu sa malog izvora, rupe. Struja, kakva takva, jednoga dana 60-tih godina i ona je došla.
Do zadruge išlo se poprečki. Uskom stazicom. Trajalo bi cijelu uru. Moja babica, sa košarom na glavi, jednom tjedno bi išla u dućan. Mi, njeni vnučići, bi tekali za njom. Moja babica bi svakom vnučeku kupila slatke šarene cukriće.

Radoboj

Mati moja, 1967. godine, nogu je polomila. Iz vojne bolnice u Zagrebu dovezao ju je stari vojnički jeep AR55. To je jedini auto koji je ikada uspio stići do malog brdovitog zagorskoga sela.
Traktora tamo nije bilo. Zaprežna kola imala su samo jaram za kravice.
Volova, a ni konja, tamo nije bilo. Samo jedan bogati muž imao je cujzeka. On je bio važnejš v selu.

Moj dedek imal je malu rudarsku mirovinu. Bio je vesel i znal je sve delat. Svi su ga voljeli. Svi su ga se bojali. On se nikog nije bojal. Bio je velik poštenjak.

Moj dedek imal je dvije kravice. Šaru i Pergu. Volio ih je. Pazio i čuvao. Poštovao svoje hraniteljice. Kravice su značile život u malom brdovitom zagorskom selu. I kravice su njega voljele.

Dedek moj

Otec moj, u isto vrijeme, živio je u najvećem gradu. Živio u velikoj zgradi sa vodom, strujom, liftom, tv, telefonom, … Do prvog dućana spustil bi se samo liftom.

U velikom gradu traktora nije bilo. Tamo ni kravica za mlijeko nije bilo. Tamo su volovi i konji hodali cestom. Otec moj, imao je oficirsku plaću. Bio je uvijek mrgodan i znal je niš delat. Želio je da ga se svi boje. On se bojal svih. Životinje nije volio a bogme ni one njega.

Svake godine, moje ferje i naše zajedničke godišnje odmore, provodili smo kod mog dedeka u malom brdovitom zagorskom selu. U mojoj mladosti, more kao Jadransko more,  nije još postojalo.

Otec je bio veliki gospon. Svi su sa strahopoštovanjem gledali na njega. Slušali koju će pametnu riječ prozboriti. Čital je on i novine.

Babica moja, bi svoga zeta pazila i služila. Nesmje on kaj mrgovati. Stavljala je na stol najbolše za jesti. Puhala tamo gdje će sjest. Samo da bude on, otec moj, zadovoljen. To je zet. Došel je iz velikog grada.
Drugi muži su uvek nekaj delali. Pripremali drva u husti za hladnu zimu. Babe su nosile velike vreće sijena na glavi. Ja sam pridržaval žagu dedeku mom, dok je rušio drva u husti. Tekal za kravicama i pazil da ne idu u štetu, koruzu ili djetelinu. Bil sam najstarši dedekov vnuk.

Muž sam postal i ja. Krenuo u oficirsku školu. Dedek je bil jako ponosan. Njegov vnuk bu bil veliki … Ponosim se svojim dedekom. Nažalost on me je napustil. U malom brdovitom zagorskom selu govorili su: isti si Franc. Moju ekavicu su svi razmeli. Nikome nije smetala. Meni, zagorski je bil i ostal domaći.

Postal sam ja viši oficir. Bil sam kao moj dedek. Delal ono kaj sam navčil i znal. Delal ono kaj sam i mislil. Delal svojom glavom. Nikom se nisam dal zajebavat. Ak se treba bit, bumo se bili.

Došla je 1991. Otec moj, već godinama je v mirovini (1983.). Radil je 40 let i mene odgojil da nastavim čuvati našu domovinu. On si je priskrbil oficirsku mirovinu. Ja sam ostao vjeran učenju i poštenju, držanju mog dedeka, pravog Franca. Nikad nisam hračkal v zdenec iz kog sam vodu pil.

Otec moj, sa JNA mirovinom, zmenil se. Vele starši ljudi, kad muž v stari bu bil i pamejšni ? Vele!
Otec moj, prihvatio je novo včenje. Prihvatio je teoriju drugog Franca: hračkaj v zdenec i od mene buš gemišt pil.

Otec moj, iskal je od mene da se odreknem ponosa svog dedeka, pravog Franca. Hračnem na datu zakletvu i domovinu. Zemem včenje novog Franca.

Otec moj veli meni:  ti nisi više ovdje svoj na svom. Francek veli, ti si sad na mom. Francek veli, ti si me okupirao.

Ti si okupator, veli meni otec moj.
Ti si agresor, veli meni otec moj.
Ti si terorist, veli meni otec moj.

Tako sam postao okupator svoga na svom, njegovom okupacijom mog.

Kako sam posto logoraš

Home